Priče vredne sećanja

 S kraja XVIII veka, od strane Napoleona, Žan Batist Furije biva postavljen na mesto inspektora za školstvo u Grenoblu. Kako mu je u opisu posla bilo da vrši inspekcijski nadzor u školama, jednog dana, 1801. godine, je u obilasku srednje škole primetio mladog dečaka izuzetne inteligencije. Dečak se istakao poznavanjem latinskog i grčkog jezika, koje je tečno govorio, pisao i čitao sa samo 11 godina. Furijeu se jako dopala dečakova posvećenost starinama, pa mu je ponudio da zajedno obiđu njegov dom, kako bi mladi Šampolion razgledao bogatu kolekciju spomeničnih vrednosti donetih iz Egipta. Dečak je za vreme razgledanja ćutao, a onda je ugledao papirus ispisan hijeroglifima i iznenada upitao Furijea: -Da li je neko to već pročitao? -Na žalost, nije. -Ja ću to jednom da odgonetnem. - odgovorio je dečak. Rešen da ostvari svoj san i dalje se usavršavao u tom pravcu, pa činjenica da je dve godine od tog trenutka, pored latinskog i grčkog, uspešno savladao i arapski, sirijski, haldejski, koptski, starokineski i sanskrit, nije nimalo začuđujuća. Smatrao je da će učenje istočnih jezika da mu približi mentalitet starih Egipćana i da će na taj način uspešnije protumačiti sadržaj "kamena iz Rozete". Posebnu pažnju posvetio je koptskom jeziku, koji je činio najkasniju fazu staroegipatskog jezika. Proučavao je i značajna istorijska dela o Egiptu, provodeći čitave dane u bibliotekama nagnut nad knjigama. Verovao je da bi jedino upijenjem znanja iz opširne literature bio dovoljno potkovan da se bavi dešifrovanjem davno zaboravljenog pisma.

Šampolion je retko napuštao svoj skromni dom. Išao je u biblioteke u iznošenoj odeći, krišom i uglavnom izbegavao susrete kako njegova materijalna oskudica ne bi bila primećena. Međutim, jednog dana na ulici je sreo poznanika i bio primoran da stane i malo sa njim porazgovara. Iz ovog nametnutog i neželjenog razgovora, saznao je razočaravajuću i veoma potresnu vest, o tome da je izvesni Aleksandar Lenoar dešifrovao staroegipatsko pikrografsko pismo. Nikako se nije nadao da će neko da ga preduhitri u svom cilju koji je već poprimao opsesivni karakter, ali je ipak rešio da prouči brošuru. Otrčao je do prve knjižare i kupio Lenoarovo delo. Stigao je kući i u polutamnoj sobi sa strepnjom otvorio brošuru. Nakon sat vremena čitanja brošure, Šampolionova gazdarica kod koje je stanovao ušla je u sobu i našla ga kako se uvija po podu u grčevima. Šampolion se toliko smejao, da neko vreme nije mogao da dodje sebi. Kroz smeh je izustio da je brošura puna besmislica i gluposti koje su se zasnivale na nejasnim pretpostavkama. Pošto je shvatio da u Lenoarovom delu nema nikakve tačnosti i istine, odlučno je nastavo da korača ka ostvarenju svog dečačkog sna.

Od 1809. godine, kada je imao 19 godina, Šampolion je počeo da upada u probleme sa policijom, jer je otvoreno istupao protiv cara i njegove politike. U borbi rojalista i Napoleonovog garnizona veterana, stupio je u redove branilaca grada. Rojalisti su ga zbog toga optužili za izdaju države, pa potom, pod pretnjom giljotine, Šampolion beži iz grada. Do 1822. godine Šampolion se nije ozbiljno bavio dešifrovanjem staroegipatskog teksta sa “kamena iz Rozete”, već je svoje vreme ulagao u znanje koje je bilo neophodno da se prethodno stekne.

Kamen iz Rozete- u avgustu 1799. godine mali francuski odred pod komandom generala Bušara bio je zauzet fortifikacijskim radovima u utvrđenju Rašid, udaljenom nekoliko kilometara od arapskog mesta Rozete pored Nila. Jednog dana neki vojnik je iskopao iz zemlje veliku ploču od crnog poliranog bazalta, celu pokrivenu natpisima. Već prva ispitivanja izazivala su veliko uzbuđenje među francuskim egiptolozima. Ispostavilo se, naime, da je natpis bio dvojezičan i sastojao se od tri stupca. Prva dva stupca sadržala su tekst na egipatskom jeziku, tj.na starom hijeroglifskom pismu i novijem uprošćenom, demotičkom pismu, dok je treći stubac bio napisan na grčkom jeziku. Jedan general, helenista po struci, pročitao je s lakoćom tekst i zaključio da on sadrži podaničku poslanicu egipatskih sveštenika upućenu 196.godine pre naše ere faraonu Ptolomeju V Epifanu, povodom njegovog krunisanja.

Naučni svet pridao je veliki značaj “kamenu iz Rozete”. Jedan arheolog je izjavio da je ploča “vrednija od svih faraonovih dijamanata”. Njen značaj se sastojao u tome što su naučnici prvi put dobili egipatski tekst uporedo sa njegovim tačnim prevodom na grčki jezik. Dakle, upoređivanjem pojedinačnih reči i fonetskih znakova oba teksta. Bilo je moguće dešifrovati tajnu hijeroglifa. (Kosidovski Z., Kad je sunce bilo bog, 2002.)

U Šampolionovo vreme znalo se da je egipatsko pismo u svom razvoju prošlo kroz tri faze. U prvoj fazi Egipćani su koristili hijeroglife, koji su se sastojali iz nešto kompleksnijih znakova, za čije pisanje je bio potreban crtački dar i dosta uloženog truda i vremena. Zbog navedenih poteškoća, pismo je pretrpelo izmene koje su vodile ka uprošćavanju prvobitnog pisma i tada nastaje hijeratsko pismo, koje ujedno predstavlja drugu razvojnu fazu egipatskog pisma. U poslednjem periodu razvoja, nastalo je demotsko ili narodno pismo, koje je bilo zasnovano na crticama, lukovima i kružičima, veoma prosto i lako za pisanje, ali teško za tumačenje prvobitnih simbola.

Za hijeroglifsko pismo interesovali su se još antički pisci Herodot, Strabor, Diodor i Horapolon, koji su tvrdili da je to piktografsko, odnosno slikovno, pismo gde pojedinačni znaci označavaju celu reč. Da znaci ustvari predstavljaju slogove i slova - nije im palo na pamet. Istraživači XIX veka oslanjali su se na temelje koje su im preci nametnuli, pa je svaki pokušaj rešavanja ove zagonetke po tom konceptu bio bezuspešan. Uz dužno poštovanje prema izuzetnim antičkim piscima, Šampolion je rešio da promeni pristup.

Grčki natpis sa “kamena iz Rozete” sadržao je imena faraona Ptolomeja i Kleopatre. Prema tome ova ista imena trebalo bi da se nalaze u oba egipatska teksta. Ali, gde da se traže među stotinama zagonetnih grafičkih znakova? Na sreću, stvar je bila mnogo jednostavnija, nego što je to u prvi mah izgledalo. Još odavno se znalo da su Egipćani imena kraljeva stavljali u ovalne okvire, tj.kartuše. Zato Šampolion nije uopšte sumnjao da dve kartuše, koje se jasno izdvajaju u moru hijeroglifa, sadrže oba pomenuta kraljevska imena.

Upoređujući pojedinačne egipatske znakove sa odgovarajućim grčkim slovima, van svake sumnje je utvrdio da je njegova teza o fonetskoj strukturi hijeroglifa potpuno ispravna.(Kosidovski Z., Kad je sunce bilo bog, 2002.)

Nastavak sledi... 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dečak sa "Kamenom iz Rozete"
• Parabeni? Ne, hvala.
• (Не)Милосрдни анђео
• Najveća ekološka katastrofa ikada

• Generalna [3]
• izgubljeno-nađeno [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom